SANATORIJUM POD BELIM

Dereta, Beograd, 2009.

 

Roman  Laure Barne Sanatorijum pod belim dokazuje da je reč o stvaraocu  izuzetne kreativne samosvesti, mudre, čak filozofske produhovljenosti i preciznog stila. Kroz uzbudljivu i mnogodimenzionalnu fabulu bićemo volšebno uvedeni u nekoliko njenih rukavaca, u kojima ćemo pre svega osetiti strast u odbijanju milenijumskog terora kolektivno nesvesnog nad individualno svesnim, odnosno u odbijanju poraza pred nametima većine i manifestovanja straha od genija kakvi su bili Arhimed, Sokrat, Leoardo da Vinči, Vinsent van Gog, Maljevič i mnogi drugi. Suočićemo se još jednom sa antipodnom simbolikom belog: belo kao smrt, belo kao sanatorijum, belo kao nevinost, belo kao otvorena mogućnost; doživećemo Beograd kao sanatorijum pod belim (mada bi to mogao biti i bilo koji drugi grad, država ili možda i sâm svet)…

Odmereni narativni prolazak kroz različite subjekte, književne likove, gestove, povode, motivacije i predviđanja, podsticaje i ishode nadasve stvara prostor čitaocu za samoprepoznavanje i prijatne neizvesnosti i iznenađenja…

Zoran Bognar

 

ODLOMAK

 

„Šta bi moglo da znači prijate­lje­va­nje?“, nas­ta­vi­la je. „Da li se pri­­jateljevanje uklet­ni­ka, koje rado po­mi­nješ, sme uop­š­­­te uzvi­si­vati? A ti, dragi moj, ipak to či­niš. I to smelo. Na mo­dri­častim brokatom zastrti pi­jedes­tal, jedne već ove­štale de­finicije, pri­zivaš sta­re mo­der­niste ili mo­der­ne starce zlatnih doba, zla­tnih up­ravo zbog nji­ho­vog upornog mo­dernizma, čak po cenu ži­vota, za­bo­rav­lje­ne star­ce puš­taš u prokletu avliju, is­tre­saš umo­lj­ča­ne knji­ge koje ama baš niko više ne ot­­va­ra. Kome je još potrebno da pre­bire po Do­bru kojim je So­krat nag­ra­đi­vao svoje sa­be­sed­­ni­ke i ma­lo­brojne sled­be­nike, ili po Van Gogovom Lepom pri­­ve­denom do bes­mrt­nosti, ko­jim je darež­lji­vo, nesebi­čno za­o­gr­tao bli­­ž­nje, čak i one koje je, iz ne­razum­lji­vih raz­lo­ga, na pr­vo viđenje sma­­­t­rao bližnji­m­a. Prijateljstvo. Šta li je to?“