ČETIRI ELEMENTA

Zavod za udžbenike, Beograd, 2009.

 

Roman za decu i omladinu „4  elementa“ avanturističko je putovanje devojčice Kal Ine kroz suštinu i osnovna svojstva el­e­me­na­ta (Vazduh, Vatra, Voda, Zemlja) od kojih je sazdana celokupna priroda i sve u univerzumu. Prolaskom kroz njih, u neodređenom vremenskom tra­janju, jer su onamo „merači vremena“ sas­vim drugačiji nego na Sve­tu Zemlji, Kal Ina se upoznaje sa osobinama, ali i načinom funkcio­ni­sanja i uređenja elemenata ponaosob. I, iako različiti, u svakom postoji ona ključna spona koja ih vezuje u Jedno – Kosmos.

Elementi: Vazduh, Vatra, Voda i Zemlja predstavljeni su kao za­sebni svetovi, nastanjeni ponekad i fantastičnim i fantaz­ma­go­ri­čnim bićima, vidljivim ili nevidljivim, biljkama i životinjama sa svojstvima sličnim ljudskim a ipak drugačijim, u gradovima i pre­delima sa neuobičajenom arhi­tek­turom, raspore­đe­nošću i načinom podizanja građevina. U razgovoru sa njima, gde se brišu granice iz­me­đu mogućeg i nemogućeg, stvarnog i izmaštanog, kroz niz najčudes­ni­jih zgoda i nezgoda, Kal Ina, otvorenošću dečjeg uma prima, sagledava i tole­ri­še raz­li­čitosti, i tako dolazi do novih i sasvim uzbudljivih saznanja koji obogaćuju njeno iskustvo spoznajom o slo­že­nosti i ve­li­čan­s­tve­noj i do tada nespoznatoj sili u ure­đenju svemira, bogatstva paralel­nih postojanja drugih svetova, čiju će punoću lepote i dobroga sa­ku­piti i preneti kao dragoceno iskustvo na svoju Zemlju.

Boje, mirisi, ukusi, oblici, simboli, znakovi, jezik, navike, od­nosi, osobeni su od elementa do elementa, a zapravo su uobičajenosti od kojih je sačinjen život. I oni nikako ne predstavljaju prepreku, naprotiv, izazov su za uzbudljivo pustolovno putovanje zemaljske de­voj­čice kroz različite svetove, ali i SVET UNUTRA.

 

Knjiga je bogato opremljena i ilustrovana ilustracijama Koste Milovanovića.

 

 

 

ODLOMAK

 

Ako ste nekada pokušavali da plamenom sve­će os­vetlite sobu, znaćete kako je sablasno iz­­gle­dala majušna prostorija u koju se Kal Ina spustila. A to nije bio ni sobičak, ni hol. Bio je to, po svoj prilici, pravi pravcati lift. Do­duše, ponešto ne­uobičajenog izgleda. Naime, s me­sta na kom je tre­balo da stoje vrata, preteće je zja­pila praznina, dok je nasuprot nje stajala bela me­talna ploča iza koje su, na razdaljini od neka dva palca, izranjale cilin­drične cevi.

„Auh! Konačno si stigla, za ime svetova! Celu večnost te če­ka­mo“, usplahireno zabrunda riđoko­si, pružajući, uz graciozan na­klon, ruke ka rešet­ka­ma. „Izvoli, pronađi svoje mesto.“

A unutra je – ovlaš oslonjeno o belu ploču – ču­čalo nekoliko de­čaka i devojčica, izbezumljenih po­gleda, već smorenih od išče­ki­vanja, unezvereno pružavši ruke. I činilo se da su oduvek tu, tako zgr­če­ni. Od njih se u navratima, čas jače, čas slabije, širio zadah stra­hova izmešan s fabrič­kim mirisom kolomasti i sveže far­ba­nog metala. Umesto bočnih zidova preteće je nadirao mrak, tek mesti­mično rasterivan preostalim alumi­nijim­skim krilom ven­ti­la­tora pričvršćenog o ta­va­ni­cu, koje se lenjo uz jednoličan cijuk obrtalo u sme­ru kazaljke na satu. S leve strane, iz čeličnog poda, strčala je tabla s penastim dugmićima sa kojih su se caklili bro­je­vi, složeni zbrda-zdola.

Čvrsto je stegla jedinu preostalu cilin­drič­nu cev.

„Zašto ste me čekali?“, upita već se pomalo pri­bravši od za­te­čenog prizora.

„Kako zašto? Zar ne shvataš, lift ne radi ako u njemu nije dovoljan broj dece“, odgo­vo­ri riđo­ko­si, nehajno pritisnuvši dugme s brojem 5.

Krenuli su. Tiho. Gotovo da nije ni pri­me­ti­la, a s njima upo­re­do i drugi lift, ni pola koraka uda­ljen, isto tako nespretno otvoren sa svih stra­na. I po njemu posedali zgrčeni dečaci i devoj­či­ce.

„Tjah!“, primeti njeno čuđenje riđokosi, „zar nikada nisi vi­de­la paralelne liftove?“

„Samo sam ja nedostajala da bismo krenuli?“

„Da, samo ti“, odgovori odsečno.

„A gde ste bili?“

„Obilazili smo druge svetove. Ima ih besko­na­čno… dolazimo sa sazvežđa MONOCEROSA, na kraju opasnosti.“

„MONOCEROSA?“, ponovi Kal Ina s neve­ri­com.

„Da, a gde si ti bila, ako smem da pitam?“, pro­­gunđa riđokosi procenjivački je odmerivši.

„Putovala sam kroz četiri elementa – Vazduh, Vatru, Vodu i Zemlju. Sada bih, valjda, trebalo da sam na putu kući.“

„Nikada nisam čuo za takve svetove, a tolike sam obišao“, reče riđokosi zamislivši se na tren kao da pre­bira po kutiji sa sve­to­vima.

„Ako baš hoćeš da znaš, nisam ni ja čula za MO­NO­CEROS“, brecnu se Kal Ina.

„Verujem, jer je MONOCEROS sav od opas­no­sti – pogibeljna avantura do avanture, pa ko pre­ži­vi – bez časka predaha, i tako u bes­kraj. Ma, šta da ti kažem, i ja sam se plašio, a kako ne bi ti. Na njemu žive rogati ljudi, s jednim šiljatim ro­gom posred čela. Ni životinje nisu drugačije, sva­ka, pa i ona najmanja, nosi isti takav šiljati rog.“

„Pa zašto si onda uopšte ulazio u takav svet?“

„Zato što volim da se plašim“, odgovori ri­đo­kosi sa osornim izrazom na licu.

„A oni? Šta je s njima?“, upita Kal Ina upi­ru­ći prstom na klupko zgrčene dece.

„Paaa… njima je, kako se čini, bilo previše; još uvek se pla­še“, reče podsmešljivo. „Ja idem na 5, a ti?“

„Kuda?“

„Tjah! Ona pita kuda? Maločas si kazala da ideš kući, kako kuda?“

„Jeste, ali… ovaj lift… zar on ide prema mojoj kući?“, zamuca.

„Ići će ako se budeš konačno umilostivila i izgovorila taj famozni broj“, progunđa ljutito.

„11.“

„Fijuuu!“, zviznu riđokosi, pritisnu dugme i na­stavi da zvi­žduće neku nepoznatu me­lo­di­­ju, prepunu nevezanih iritirajućih to­no­va, na­bra­v­ši pri tom zagonetno čelo, riđe veđe i rumene jagodice, ne prestajući da se zlobivo osmehuje.

Od tog zvuka deca su se još jače grčila, uvi­ja­la u sopstvene ljušture kao puževi. Lica su im bi­la iskrivljena u bolne grimase, kao da ih je nesno­sna kakofonija bo­lno dodirivala prepoznatljivom, skoro proživ­lje­nom jezom.

„Molim te, prestani da zviždiš tu užasnu melodiju!“, povika Kal Ina, „zar ne vidiš da se još vi­še plaše.“

„Ho-ho-hoh…“, cureo je gromoglasan smeh kroz preteće otvore, gubio se u tamu.

Iz paralelnog lifta provirivala su kuž­dra­va temena. Gdekad bi sevnula plastična ružica, me­d­vedić ili zmijolika šara ukos­ni­ce. Kakofonija je uzburkala sećanja. Ćutali su. Drhtali. Jedino su mi­risi likovali, potirali se ili se nevoljko me­ša­li. I sada se tek videlo: to su Ljudi–deca.

„Ljudi–deca!“, vrisnu.

Potražila je pogled riđokosog, koji se i dalje pre­vijao od sme­ha. Njegove veđe su naočigled svih izra­sta­le u opore čekinje; još do malopre bile su tako ne­žno svilene. Lice mu se sparušilo kao kora narandže; a usne se izvile u tanke zlobne krivulje. Ipak, oči su mu i dalje uporno širile dečji osmeh.

„Ti nisi dete, ti si starac!“

„Hoh-hoh-hoh…“, grohotom se smejao riđoko­si, a lice mu na­no­vo stade poprimati dečački iz­gled.

„Oh! Bože, strašno! Moram da izađem, smes­ta!“, mrmljala je une­zvereno.